Stvarnost je zamalo ubila novinara u meni

Novinarstvo nije profesija, obično zanimanje, već stil života. Da bi neko postao dobar novinar, mora da nauči da živi kao novinar, da razmišlja kritički, da sve dovodi u pitanje i da traži pozadinu. Pored toga, uvek me je privlačila i dinamika.

Tekst prvobitno objavljen na vronski.rs

Prvi susret sa praksom u novinarstvu bio je idiličan. Kao nekome ko je potpuno nov, svi su se trudili da sve objasne, stave ružičaste naočare i ublaže pravila. Sve je bilo podložno dogovoru i fleksibilno. U to vreme bila sam redovan student koji je želeo da što pre uđe u redakciju i stekne veštine, pored znanja. Kako se niko u mojoj porodici ne bavi novinarstvom, znala sam da nema nikoga ko će moći da me preporuči nekoj redakciji, kolegi ili poznaniku. Znala sam da moram sama za sebe da prokrčim put u profesiji i da se dokažem. Bila sam veoma zadovoljna i puna entuzijazma. Smatrala sam da sam pronašla svoj životni poziv i nisam sumnjala u svoju odluku o tome čime ću da se bavim. Već posle godinu dana situacija dobija neočekivani obrt. Tada sam bila izdržavano lice koje nije imalo pretnju po egzistenciju, nisam imala iskustva i smatrala sam da je u redu da određeni vremenski period volontiram kako bih stekla veštine.

Photo: Unsplash

Međutim, kao da su u jednom danu sve maske pale. Lica više nisu umiljata i pažljiva, već nekako izobličena. Stvarnost udara šamar najvećom jačinom i posle godinu dana svakodnevnog rada dobijam osećaj krivice što sam ikada pitala da li ću primiti prvu platu u životu. Kao da je posao dobio rok trajanja. Dvanaest meseci volontiranja je više nego dovoljno i zaista nema više potrebe za saradnjom. Ipak, razočaranje nije bilo potpuno, jer sam stekla poznanike za koje sam znala da mogu da se oslonim na njih. Prelazak iz jedne redakcije u drugu uliva novu nadu, međutim, to je samo jedan mali potok pun krokodila. Redakcija nije mesto gde se međusobno razgovara o idejama i načinima pronalaženja sagovornika, već je to jedna bešumna prostorija gde sve počinje i završava se na društvenim mrežama i putem e-mejla. Čak i u okviru novinara u redakciji. Zvukovi su se svodili na usputne pozdrave, otvaranje i zatvaranje vrata i kuckanje po tastaturi. Užurbano kuckanje, moram da naglasim, jer je bilo važno napisati što više kratkih i efektnih tekstova.

Photo: Pixabay

Nije važna istinitost, već naslov koji donosi čitanost. Nije važno šta se piše, već je važno da se napiše. Nije važan kvalitet, već kvantitet. Ne traže se pouzdani sagovornici i izvori, već fotografija i senzacionalistički naslov koji će privući taj jedan klik čitaoca. Trči se za brojevima, ali nisu ni samo urednici krivi, već čitava mašinerija koja se bori za opstanak. Bez čitanosti, nema oglašavanja. Bez oglašavanja, nema plate. Najčešće svi kritikuju novinare o tome šta pišu, ali istina je da da nema čitaoca koji otvaraju linkove sa bombastičnim naslovom, ne bi bilo ni tih tekstova. Umornom čitaocu koji lista početnu stranicu neke društvene mreže mnogo je zanimljivije da pročita nešto o starleti, rijaliti emisiji, svađi između dve javne ličnosti, nego da se pozabavi promišljanjem ozbiljne teme od javnog značaja. Teme o kojima se piše ubijaju novinare. Ubijaju čitavu profesiju i novinarsku etiku. Uslovi rada, kao i finansijska (ne)primanja, takođe im ne omogućavaju život. Ponekad, čak ni preživljavanje. Monotonija i radno vreme uništavaju i ono malo entuzijazma u njima. Egzistencija nije moguća ni sa novčane, ni sa emotivne strane. Ono što im omogućava jeste da očvrsnu, dobiju džeparac, nauče da razmišljaju na manipulativan način i da traže način da pobegnu iz toga.

Na kraju svega, ako imaju mogućnosti, uspeće da prihvate stvarnost, daju otkaz i oprobaju se na nekoj drugoj vrsti posla. Kažu da se novinarem ne postaje, već da se on rađa. Novinarski inat je najmoćnije oružje. Novinari su tu da apstraktne stvari približe građanima, obaveste ih o dešavanjima, ali i skrenu pažnju na nepravilnosti koje ih se tiču. Ne smatram sebe manje novinarom, iako ne živim od tog posla. Kao što sam rekla na početku, novinarstvo je stil života. Ne moraš biti deo redakcije da bi bio novinar, ali možeš pobeći iz redakcije da ona ne bi usmrtila novinara u tebi. Oni koji to uspeju, novinarstvom će se baviti samo honorarno, za svoju dušu i koliko im vreme bude dozvoljavalo. Samo srećni novinari odudaraće od očekivanog, na ovaj ili onaj način.

 

Autor: J.P.

Više tekstova pročitajte na vronski.rs

Photo credit: Unplash, Pexels, Pixabay

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s